Neplodnost ne izgleda kao na filmu, već kao stvarnost koja boli.
Izgleda ovako – ruke na stomaku, pogled u plafon i pitanje koje se vraća kao eho: „Da li sam zaista stvorena za ovo?“
Možda i jesi. Samo što u ovom trenutku nemaš snage da to izneseš. Možda si, kao i ja, nakon godina pokušaja i više vantelesnih oplodnji, došla do tačke kada si ranjena više nego što si puna nade.
Ovo što pišem nije savet. Nije recept. Nije ni uteha. Ovo je zapis. Od mene – žene koja se sastavlja rečima onda kad se telo raspada.
Dve nedelje posle transfera: najduže čekanje u životu
Ako si ikada prošla kroz IVF, znaš. To nisu najduže nedelje u godini. To su najduže nedelje u životu.
Dve nedelje posle transfera disala sam pažljivije nego ikada. Kao da prejaki uzdah može da pokvari sve. Slušala sam svoje telo kao rendgenski aparat:
- svaka blaga bol u stomaku – panika,
- svaki trenutak bez bola – još veća panika.
Hormoni divljaju, ali mozak je uvek glasniji.
„Možda je sada uspelo.“
„Možda se već završilo, samo ja to još ne znam.“
Na poslu sam pokušavala da budem normalna. Sedela sam na sastanku i istovremeno u glavi pratila svaki otkucaj tela. Izašla bih da proverim da li je sve suvo, da li nešto nije krenulo naopako.
Paranoja? Možda.
Realnost, svake od nas koja čeka.? Apsolutno.
Podrška žena – terapija jača od hormona
Iako mi je rečeno odmah posle transfera da treba da mirujem, nisam. Jer kako da budem kod kuće sama, sa svim tim mislima? U kancelariji sam bar imala gde da se sakrijem od sopstvene glave.
Koleginice iz Hedera Vite bile su moj štit. Žene koje možda nisu znale svaku medicinsku terminologiju, ali su znale kako da priđu kada ti pogled odluta, kako da spuste ruku na rame kada ti se ruke tresu, kako da učine da dan bude bar malo lakši. Nismo pričale svaki put o tome – ali su znale. I bile su tu. I to je bila terapija koju nijedan hormon nije mogao da zameni.
Ali telo zna. Umor me slomio. Fraxiparin i progesteron su me uspavljivali, ali mozak nije znao za pauzu. Svaki simptom sam tumačila. I kad boli stomak – panika. I kad ne boli – panika. „Da li je sve u redu? Ili nije?“
I sad ti kažem, jer bih volela da je meni neko rekao ranije: to je normalno. Ako mi ne veruješ, veruj svom lekaru.
Doktor u koga veruješ je pola posla
Imala sam sreće i sa lekarom. Kada je moja dugogodišnja doktorka otišla u penziju, pronašla sam A. R. – ginekologa kojeg danas smatram i prijateljem. On me nikada nije kljukao hormonima samo da bi još jedna VTO imala šanse na papiru. Slušao je pažljivo moje telo, pratio folikule, menjao terapije kad god je trebalo. Uz to što je ginekolog, u kriznim trenucima bio je i moj psiholog. Govorio je rečenice koje su mi vraćale dah, čak i onda kada sam mislila da ga više nemam. To poverenje koje sam stekla kao pacijent kod njega je neprocenjivo. Ako ti treba kontakt – piši.
Kada beta test kaže „da“, a srce šapuće „pazi“
Dobiješ pozitivan beta rezultat. Misliš da je gotovo. Da možeš da odahneš.
A zapravo tada počinje nova faza straha – još dublja.
Znala sam da sam i ranije imala pozitivnu betu. I znala sam da srce može da prestane da kuca i pre nego što ga prvi put čuješ. Zato nisam slavila. Nisam vikala.
Sad sam oprezna. Uplašena. Merim svaki korak. Svaki otkucaj tela. Govorim tiho, kao da će glasnije reči izazvati spontani pobačaj.
Prvi ultrazvuk bio je zakazan za dve nedelje. A ko to može da izdrži? Ja nisam. Odlazim svake nedelje. Ne zbog hira. Već zbog potrebe da preživim do sledećeg disanja.
Dan kada sve stane – spontani pobačaj u petoj nedelji
U petoj nedelji dogodilo se ono čega sam se najviše plašila. Spontani pobačaj.
Razlog nikada nisam dobila jasno. Ali moj „trio“ – trombofilija, insulinska rezistencija i štitna – svakako je igrao svoju ulogu. Sve češći pratilac današnjih žena, meni je bio saputnik u svakoj trudnoći.
Nisam plakala odmah. Nije bilo ni snage ni vazduha. Samo sam sedela. Telo mi je bilo u alarmu, a duša bez glasa.
To je bio trenutak kada je sve stalo. Kada je san koji si jedva smela da dodirneš, već bio odnet.
I da, fali rečima opis tog osećaja: to nije bio samo kraj trudnoće, već i kraj jedne nade kojoj sam se vraćala godinama. Kao da ti neko oduzme snove pre nego što ih zagrliš.
Pisala sam. Nisam pisala jer sam bila hrabra. Pisala sam da bih ostala živa. Da bih disala kroz reči kada disanje nije dolazilo samo od sebe. To nije bio dnevnik uspeha. To je bio dnevnik opstanka.
Šta ostaje posle gubitka i kako pronaći snagu
Nakon spontanog pobačaja ne ostaje samo praznina. Ostaje i telo koje te podseća na sve što je bilo. Hormoni se lome, misli se prepliću, pitanja ne prestaju.
Nisam imala odgovor na najjednostavnije pitanje: „Šta će biti sutra?“
Nisam znala da li će biti treća sreća, ili treća lekcija.
Ali znala sam jedno, tog dana sam preživela. I napisala sam ovo.
Ako si i ti tu negde
Ako se prepoznaješ u ovim rečima, znaj da nisi sama.
Ne moraš ništa da objašnjavaš. Dovoljno je da napišeš: „I ja.“
Jer možda baš u ovom trenutku negde sedi žena koja je peti put pozvala laboratoriju. Ili ona koja sedi na ivici kreveta i pita se – da li je stvorena za ovo.
Za nju pišem.
Za nas.
Ova priča nije samo moja, pišem je da pokažem koliko su ljudske priče važne i za nas lično i za brendove. Ako želiš da i tvoja priča, lična ili poslovna, bude ispričana ovako iskreno – piši mi.
I zato, kada pišem za brendove, za kampanje, za projekte – nikad ne zaboravljam da sa druge strane može sedetiš ti čije srce kuca u ritmu čekanja. To me uči da pišem iskreno, ljudski, i da ne bežim od težine života.
Jer ponekad, baš u toj težini, krije se naša najveća snaga.